Nina i Aleksandra o besplatnim putovanjima

Ninu sam upoznala 2017. godine u Novom Sadu i tada je delila bračni krevet sa mnom u jednom hostelu na edukaciji koja je bila organizovana pod pokroviteljstvom OEBSa. Nina je visoka devojka sa afro frizurom i nije moguće da je ne primetite odmah. Ima zarazan osmeh i premda se nismo odmah skontale u Novom Sadu, ostale smo u kontaktu i veoma sam srećna zbog toga. Kada sam se prijavljivala za jedan Erasmus trening kurs u Albaniji, pozvala sam i Ninu da ide sa mnom, a ona je pozvala svoju prijateljicu Aleksandru koja je drugi glavni akter u ovoj priči. Aleksandra je najstarija od nas tri, ali kada je vidite imate utisak da pred vama stoji neko ko ima tek nešto više od dvadeset godina. Uvek u patikama i udobnoj odeći, večito izgleda kao spremna za akciju. Njena pravičnost i zanimljiva ličnost obaraju sa nogu. Ono što je nama trima zajedničko jeste želja da živimo u koferima, da večno putujemo, istražujemo i da nikada duhom ne odrastemo. Sve tri smo trenutno EVS volonterke. Zbog ovih sličnosti zamolila sam ih da mi odgovore na osam pitanja o besplatnim putovanjima.

Nina i Aleksandra – privatna kolekcija fotografija

1. Čime se baviš i koliko imaš godina?

Nina: Hajde recimo da sam studentkinja, završavam fakultet, još nekoliko ispita i kraj osnovnih studija je tu. Imam 24 godine, 1.marta punim 25
Aleksandra: Trenutno sam između poslova. U novembru sam započela volonterski program u Poljskoj u trajanju od godinu dana. Na ovom EVSu bavim se edukacijom mladih i dece kroz neformalno obrazovanje, organizacijom radionica i kreiranjem događaja za lokalno stanovništvo. U decembru sam navršila 31 godinu.

2. Kako si došla na ideju da putuješ besplatno/jeftino i kako si saznala za prilike o besplatnim putovanjima?

Nina: U suštini, nisam baš znala da mogu da putujem besplatno, došlo je slučajno, kada sam se prijavila na svoju prvu omladinsku razmenu u Nemačkoj. Tema razmene je bila u vezi sa migracijama. Sve u svemu, na nedelju dana su se okupili ljudi iz nekoliko država, družili smo se, razgovarali, razmenjivali iskustva, misli, istraživali mesto u kome smo se našli, svideo mi se ovaj koncept putovanja, mnogo je prisniji i u dirketnijoj si vezi sa ljudima iz mesta u kome se nalaziš. Nakon te prve razmene, mogu slobodno da kažem da sam se zarazila i želela još. Sledeće ja bila Albanija, zatim Rumunija, Poljska, Mađarska, moja omiljena Turska itd. Pored ovih razmena koristim i Couchsurfing za besplatan smeštaj, ali nije to samo smeštaj. Kada te neko ugosti, imaš priliku da doživiš mesto u kome se nalaziš iz ugla nekoga ko tu živi, ko je tu rđen ili ko tu studira, što ti pruža priliku da obiđeš neka mesta koja ne postoje u člancima tipa – What to visit in… Tu su uvek i hosteli kao i prijatelji, poznanici, prijatelji prijatelja i tako 🙂 Što se tiče transporta, volim voz, ali kada su u pitanju dalje destinacije low-cost avio kompanije su uvek dobro rešenje. Takođe, sajtovi za deljenje prevoza su isto dobra opcija. Za ovakve prilike saznajem preko ljudi u suštini.
Aleksandra: Sa celokupnim Erasmus programom me je upoznala jedna devojka koja je tada imala već dugogodišnje iskustvo u tome. Objasnila mi je kako funkcioniše program, uslove učešća i mesta gde mogu da tražim informacije i prijavim se. Za mene je putovanje na drugačiji i netipičan način oduvek bilo privlačno pa sam i sama tražila na internetu razne volonterske ponude i razmene pomoći kako bih za male novce otišla negde i ispunila sebi želju. Vremenom sam ušla u svet prepun ponuda raznih treninga, obuka i kampova koji su finansirani od strane raznih evropskih i domaćih fondova.

3. Koliko dugo putuješ na ovaj način?

Nina: Početkom novembra 2018. je bilo tačno godinu dana kako putujem preko omladisnkih razmena. A nešto duže kako koristim couchsurfing, i deljenje prevoza…
Alekdandra: Od 2016. godine.

4. Šta su prednosti a šta mane ovakvog tipa putovanja?

Nina: Hmmmm….Prednost je svakako što ti ne treba puno para da odeš negde, da iskusiš nešto novo, što je meni bitno. Mana bi možda bila što komfor nije uvek prisutan kada putuješ jefitno. Neko možda želi da putuje više, a sa manje komfora, a neko manje sa više komfora. Mislim da ja spadam u grupu koja bi više da putuje sa manje komfora 🙂
Aleksandra: Prednosti su bogato iskustvo, upoznavanje lokalnog stanovništva, dostupnost mesta i stvari gde turisti ne zalaze uglavnom, jedinstveni doživljaj kulture, istraživanje sveta, jezika, ljudi, običaja i naravno sebe kroz ceo proces. Učenje, rast, širi se pogled na život i razvija tolerancija I razumevanje. Uz sve to dobije se jedna životna nezaboravna avantura kakvu ni jedna turistička agencija ne nudi, ah, pa da i besplatno je!
Mana je jedino manjak sna…

Nina i Aleksandra – privatna kolekcija fotografija

5. Gde si sve putovao/la besplatno/jeftino?

Nina: Nemačka, Albanija za koju su me svi pitali -Šta ćeš tamo?, Rumunija, Poljska, Mađarska, Turska, Irska i trenutno sam na EVSu u Grčkoj.
Aleksandra: Krenula sam od kampa u nemačkom selu. Nakon toga sam putovala u Poljsku, Albaniju, Vijetnam, Kosovo, Rumuniju, Tursku, Vlasinsko jezero, Mađarsku, ponovo Nemačku i Poljsku.

6. Koliko su ta putovanja zapravo besplatna: šta je tu besplatno a šta moraš da platiš?

Nina: Kada je reč o omladinskim razmenama, pokriveni su putni troškovi, troškovi smeštaja i hrane, tri obroka dnevno. Nije pokriveno putno osiguranje i džeparac. Putne troškove učesnici plaćaju sami pre razmene,a pare dobijaju nazad po završetku razmene najkasnije dva meseca od kraja razmene. Dakle, moraš imati pare da pokriješ taj put. U zavisnosti u koju državu idem i na šta ću tamo trošiti pare, zavisi i moj džeparac. Tipa, nije isto poneti 50 eura u Nemačku i u Albaniju 🙂
Aleksandra: Pokriveni su troškovi programa, puta, smeštaja i hrane. U okviru treninga je obično uplaćena i jednodnevna ekskurzija u neko obližnje mesto, možda neke ulaznice… Od svojih para se obezbeđuje jedino dzeparac za kafu, sladoled i tako to.

7. Koliko dugo traju ta putovanja?

Nina: Razmene su uglavnom od nedelju do deset dana. Uglavnom postoji mogućnost da se ostane u državi razmene maksimum pet dana nakomn razmene, što je odlična prilika da se obiđu još neke destinacije sem te u kojoj se razmena dešavala.
Aleksandra: Obično između 7 i 14 dana. Ako je volontiranje u pitanju, sami krojite.

8. Kako su ta putovanja uticala na tvoj život?

Nina: Uh…dobro pitanje. Postala sam samosvesnija, imam više samopouzdanja, brzo se snalazim u novim neočekivanim situacijama, mozak mi prosto brže radi, razmišljam na dva jezika istovremeno. Unapredila sam svoje komunikacijske veštine, lakše stupam u kontakt sa ljudima, upoznala sam mnogo novih, različitih ljudi sa različitih krajeva sveta i svako od njih je imao bar mali uticaj na mene. Malo sam zapustila fakultet i svoje studentske obaveze, ali ne žalim zbog toga, jer iskustva koja sam stekla u toku ovih putovanja i razmena ne mogu da zamene ni ovaj a verovatno ni jedan drugi fakultet ili diploma.
Aleksandra: Mnogo su pomerila moje granice. Dala su mi jedan novi, drugačiji svet u kom sam i sebe videla kroz razna iskustva do tad nepoznata. Unela su svežinu i nove boje, koje su uticale da promenim stavove za koje nisam ni znala da imam, uverenja koja su me ograničavala…. To su sitne promene koje kad se češće doživljavaju postaju krupne. Ova putovanja su me oslobodila od sopstvene vizije kakve stvari treba da budu i kakva sam ja… počela sam više da razumem stvari oko sebe, one blizu i one daleko. Omogućila su mi da zaronim u živote drugih kultura I da uzmem delić za sebe, od svega po malo. Naravno, jačaju samopouzdanje i komunikaciju sa nepoznatim ljudima, takozvanim strancima. Ti stranci vrlo brzo postaju samo ljudi koji dele vrlo slične zivotne vrednosti i muke. Neki postaju i vasi prijatelji, samo u nekoj drugoj zemlji… svet postaje mali i vrlo dostupan. Odjednom dobijete nova čula, kao malo ispolirana.