Igora poznajem iz školskih dana. On je proputovao pola sveta; bio je na mestima o kojima ljudi maštaju ceo život. Nakon svih tih aranžmana ka dalekim destinacijama odlučio je da se sam otisne u avanture volontiranja daleko od svoga doma. Interesovalo me je kako je započeo da putuje na taj “volonterski” način i kako je to uticalo na njegov današnji život. U ovom tekstu zaista ćete osetiti zašto već sutra treba da spakujete svoje kofere otisnete se u jednu potpuno suludu i fenomenalnu avanturu.
Igore, čime se baviš i koliko imaš godina?
Imam 28 godina. Završio sam master studije na Akademiji primenjenih umetnosti. Bavim se fotografijom i umetnošću. Fotografija zauzima glavno mesto kako u mom komercijalnom radu, tako i u mom likovnom stvaralaštvu. Fotoaparate uvek koristim kao osnovno sredstvo izražavanja, od njih sve počinje. Na putovanja uvek nosim svoju opremu,što predstavlja neviđen teret u trenucima kada prolaziš aerodromske provere, putuješ sa kabastim daskama za surf, lokalcima i njihovim domaćim životinjama ili autobusima u kojima niko ne priča jezik koji razumeš, ali sve to predstavlja problem samo dok ne dođem u priliku da zabeležim prvu fotografiju: tada uvek iznova shvatim da je vredno svega. (Mada moram da kupim i manji foto aparat, neku džepnu verziju.)
Kako si došao na ideju da putuješ besplatno/jeftino i kako si saznao za prilike o besplatnim putovanjima?
Sve je počelo sa željom da na nekom mestu ostanem što duže. Imao sam sreću da putujem na različita mesta i svuda sam ostajao od jednog dana do maksimalno tri nedelje. Uz samu želju da na jednom mestu ostanem što duže – o čemu sam uvek razmišljao, još od studentskih dana želeo sam da živim u inostranstvu, što je za sada neostvarena želja, ali o tome i dalje razmišljam. Tako sam i došao na ideju da bi možda pametno bilo tražiti nekakav posao u inostranstvu. Dugo sam istraživao o mogućnostima, odlučio sam da za prvo putovanje preskočim zaposlenje koje bi me ugovorom vezalo za neku lokaciju. Nikada do tada nisam putovao sam, nikada nisam bio udaljen od kuće duže od tri nedelje, a želeo sam da obiđem mesta koja do tada nisam video, nepoznate kulture. Zbog svega toga odlučio sam da je volontiranje idealna prilika za mene. Svojim radom mogao sam sebi da obezbedim smeštaj, hranu i nešto novca, ili kombinaciju toga. Uz sredstva koja sam pripremio do tada, mogao sam komotno da odem, bez briga o novcu. Takođe za mene je veliki izazov bio da uradim puno stvari koje su mi predstavljale novinu.
Na prvom mestu nikada nisam putovao sam, sve o čemu sam razmišljao pre odlaska ni približno nije bilo onome sto me je čekalo. U svakom slučaju dobro je imati “kuću” na nekom dalekom mestu, prostor u koji možeš da se vratiš kad god poželiš, a meni je volontiranje i to omogućilo.
Koliko dugo putuješ na ovaj način?
2017. godine sam prvi put otišao na volontiranje. Prvo putovanje je trajalo dva meseca. Plan mi je bio da po povratku nastavim gde sam stao sa usavršavanjem i poslom, ali samo par meseci kasnije sam shvatio da želim opet na put. Drugi put sam otišao na nešto više od 5 meseci, proslavio sam novu godinu na plaži, doživeo sneg u Africi, obišao četiri zemlje, i možda najvažnije preskočio zimu u Srbiji (iako mi je tih 5 meseci gotovo svaki dan bilo hladno, bez obzira sto sam većinu dana proveo pored okeana). Razmišljam o novim destinacijama, želeo bih ovog puta da putujem sa nekim, veliko je to iskustvo za podeliti, ne može sve da se prepriča, zapiše ili fotografiše.
Šta su prednosti a šta mane ovakvog tipa putovanja?
Zavisno od obaveza na koje se obavežeš pri svojoj aplikaciji, slobodnog vreme možeš imati manje ili više, što mi je najlakše da objasnim na primerima.
U Jerusalimu gde sam radio u hostelu bio sam obavezan da radim svaki dan tri do četiri sata, od 11 sati prepodne. To mi je odgovaralo jer jutarnjih obaveza nisam imao, mogao sam da spavam duže i bio sam slobodan da obilazim puno verskih i istorijskih lokacija u ranim jutarnjim časovima. Kako je radno vreme bilo kratko, nekada sam bio slobodan već od 12h a nekada od 15 časova i veći deo dana nisam imao nikakvih obaveza. U jerusalimu sam radio kratko radno vreme, ali za uzvrat sam dobijao samo smeštaj. Ja sam imao sreće da budem u privatnoj sobi sa još dvoje volontera, ostali su morali da biraju izmedju spavanja u spavaonica sa gostima ili na krovu koji je takodje bio opcija za smeštaj (definitivno jedinstveno iskustvo). Za dva meseca promenio sam puno cimera, što je sjajno jer sada imam prijatelje iz celog sveta, a malo manje sjajno jer moraš stalno da se prilagodjavaš novim ljudima. Potrošio sam više novca, iako sam se hranio gotovo isključivo kupujući u supermarketima i na pijaci, spremajući svoje obroke sam ili sa ostalim volonterima.
U selu Sidi Kaouki, smeštenom na obali Atlantika u Maroku, volontirao sam u surf centru. Došao sam kao fotograf i dodatna ruka za druge poslove u centru, radio sam to i puno drugih stvari, neke nisam planirao nikada da radim, neke su bile pravo osveženje. Dogovor je bio da radim nešto slično standardnom evropskom radnom vremenu, kako je vlasnik centra iz Nemačke, 5 dana u nedelji po 5 sati (po pravilima platforme preko koje sam ja aplicirao maksimalan broj radnih sati nedeljno je 25). Kako sam bio tu van sezone, nekad sam sam morao sebi da organizujem radno vreme, a ponekad sam odmarao i tokom radnog vremena, ali bilo je i slučajeva da sam ceo dan proveo u restoranu pomagajuči lokalnim ljudima koji su bili zaposleni centru, pre svega zato što su mi postali jako bliski. Za uzvrat dobijao sam gotovo sve. Smeštaj, u stanu u kom su smešteni samo volonteri, gde je svako imao svoju sobu, velika promena u odnosu na hostel u Jerusalimu (košnica koja zuji 24 sata). Hranu, tri obroka u restoranu koji je bio deo centra, uz to vremenom sam saznao da gazda toleriše volonterima da se služe po volji, tako sam ja po želji jeo kad god sam bio gladan a kuvari su sve pripremali za mene, pio sam kafu, jeo slatkiše, cedio voće.. u svakom slučaju imao sam puno sreće. Tokom mog boravka u selu, za dva ipo meseca potrošio sam ukupno 50 evra, koje sam trošio na odlazak do susednog grada, i na moje vreme u njemu.
U mestu Peniš, na portugalskom Atlantiku, radio sam opet u hostelu. Ovoga puta u porodičnom hostelu, gde sam spavao u spavaonici sa još tri muška volontera. Dogovor je bio da radim osam sati dnevno, tri puta nedeljno, a kako sam često dogovarao sa menadžerima, svoje radne dane sam spajao, tako da sam imao po četiri slobodna dana nedeljno, često i u kontinuitetu. Takođe imao sam i doručak uz smeštaj, što je finansijski velika olakšica, ali i organizaciono. Doručak je uvek postavljao neko od volontera iz prve smene, i imao si osiguran prvi obrok do 12 sati svakoga dana, posle čega možeš da se posvetiš nabavci dodatnih namernica za ostalo obroke bez pritiska. Portugal nije jeftin, tako da je osetni deo novca otisao na hranu, ali uz besplatan doručak to je daleko prihvatljivije. Kako sam radio sa puno volontera, u jednom trenutku i njih 12, uvek je neko bio slobodan i raspoložen za akciju.
Slobodno vreme i količina novca neophodna za trošak su najčešće obrnuto proporcijalni. Različite zemlje i kontinenti različito cene radni sat svojih volontera, tako najčešće razvijene zemlje koje su skuplje za život nude manje svojim volonterima. Što ne mora da se ume kao pravilo. Radno vreme može predstavljati problem, putovanje po zemlji mora pažljivo da se isplanira, mesto volontiranja i okolina se mogu obići pre ili posle radnog vremena, ali o daljim lokacijama se mora razmišljati samo tokom slobodnih dana. Moja srećs je bila to što sam imao sjajne menadžere, sa kojima sam i danas u kontaktu i u sjajnim odnosima, koji su maksimalno cenili moj profesionalizam i uzvraćali svojom fleksibilnošću za moje planove. Velika većina ljudi iz tog sveta su svesni da saradjuju uglanom sa putnicima i raznim avanturistima, i često je sve prilagodjeno njima.
Bitno je pomenuti volontere i ljude sa kojima sam radio. Velika prednost samostalnog putovanja je pre svega prilika da se osloniš na sopstvene kapacitete. U trenutku kada nemaš nikoga bliskog pored sebe, spoznaješ novu snagu i veru u svoje mogućnosti.
Istovremeno, u nedostatku bliskih osoba prirodno je otvoriti se prema osobama koje te okružuju. Tokom mojih putavanja stekao sam prijatelje za ceo život, sa većinom sam i dalje u redovnom kontaktu, neke sam obilazio u drugim zemljama, neki sa se najavili da će doći u Srbiju prvom prilikom. Mogućnost da radiš sa drugima, spremaš zajedničke obroke, deliš priče, samoću ili obaveze stvara bliske veze za daleko kraći vremenski period nego što je to uobičajeno. Neverovatna kombinacija karaktera, zemlje porekla i interesovanja može da se nađe na jednom mestu. Za osam meseci volontiranja radio sam sa više od 30 volontera a uz njih tu su i svi lokalni radnici čiji broj je takođe veliki. Drugu i treću porodicu sada imam u Maroku i Portugalu. Rastajali smo se uz suze, priređivali su mi oproštajne večere, dobijao sam poklone koje ću ceniti do kraja života. Previše je trenutaka koji mi vraćaju osmeh a lice, zahvalan sam za to. Prilika da upoznaš nove ljude iz celog sveta je sigurno najveća prednost volontiranja.
Koliko su ta putovanja zapravo besplatna: šta je tu besplatno a šta moraš da platiš?
Delom sam odgovorio na ovo pitanje, dobro je što je moguće organizovati sve po vrlo pristupačnim cenama. Uz dobro planiranje moguće je naći jeftine avionske karte, za bukvalno sve delove sveta. Drumski prevoz može biti besplatan sa stopiranjem, o čemu postoje i čitave web stranice sa puno informacija, na mojim putovanjima sam upoznao ljude koji isključivo stopiraju i ne troše ni cent na bilo šta drugo. Moje volontiranje u Maroku je primer veoma jeftinog boravka, toga naravno nema koliko i opcija koje nešto koštaju, ali je više nego izvodljivo naći. Dobro je što tokom volontiranja ostaje i dovoljno slobodnog vremena da se posveti i online poslovima, koji mogu da donose dovoljno prihoda da putovanje nikada ne prestane. Izvodljivo je da putovanja budu jako jeftina i pristupačna za sve, ali za to treba imati i iskustva i sreće. Svako ko ima bilo kakav budzet tokom svojih putovanja može samo sebi da olakša i omogući luksuz bržeg rešavanja problema u trencima kada stvari ne idu baš po planu.
Koliko dugo traju ta putovanja?
Ograničenja svakako postoje. Na platformi preko koje sam ja putovao, daću to kao primer, ograničenja stavljaju sami domaćini. Viđao sam ponude koje su otvorene za bilo kakav vremenski period, i upoznao sam volontere koji su se zadržavali po dan ili dva, ali postoje i oni koji imaju definisan miniamal rok volontiranja, negde i do 6 meseci. Takođe tu su i problemi sa vizama, ja sam se susreo sa time u svakoj zemlji u kojoj sam boravio. U Izraelu sam dobio vizu na aerodromu na period kolika mi je razlika izmedju letova. Isto tako i u Maroku, stim što sam sve rešavao u ambasadi pre polaska. Tokom mog boravka tamo, dobio sam ponudu za posao, imao sam priliku da radim kao fotograf, da se vratim i fotografišem surfere, ali to je remetilo moj plan putovanja i zahtevao je od mene da se direktno vratim kući kako bih mogao da izvadim novu vizu. Odbio sam ponudu jer sam imao druge ideje. U Evropskoj Uniji važi ista i svima dobro poznata priča. Iz moje perspektive tužno je bilo posmatrati na koji način putuju moji prijatelji iz EU, Kanade i drugih razvijenih zemalja, bez ikakvih ograničenja. Ta činjenica me je u neku ruku demoralisala, ali nisam je nikada koristio kao izgovor. Priča o ljudima iz Palestine i njihovim mukama sa vizama je posebno komplikovana. Tokom boravka u Maroku pričao sam sa mojim prijateljima marokancima i jedan od njih je od uvek imao želju da odvede sina u Madrid da vidi Kristijana Ronalda kako igra fudbal, pomalo tužno je zaključio da ne zna da li će ikada uspeti to da uradi, jer je ljudima iz njegove zemlje estremno teško da dobiju i turističku vizu za evro zonu. A ja sam bio srećan što sam kod njega u gostima, i što mogu da čujem kako razmišlja.
Kako su ta putovanja uticala na tvoj život?
Dugo sam razmišljao o ovom pitanju. Priča sigurno može biti daleko komplikovanija od ove koju ću zapisati.
Puno sam stvari naučio tokom ovih putovanja, i ne samo tokom, nego i pre i posle njih, sve ću to pripisati istom iskustvu. Sada posle više vremena mogu da sagledam stvari onakvim kakve jesu. Putovanje od 2 meseca kao prvenac nosi svoju težinu, tada sam po prvi put uradio stvari koje su izvan moje tzv “komfort zone”, i to mi je pomoglo da upoznam sebe. Važno mi je što sada zauvek imam to iskustvo kao budući podsetnik da malo stvari može istinski da me spreči da jurim za svojim snovima. Imao sam sreće pa je gotovo sve u šta sam se upustio prošlo bez problema, to mi daje snage da se ubuduće minimalno ograničavam. Svakom od nas teže padaju neke stvari, ja sam više puta podsetio sebe da sutra uvek dolazi novi dan i da je sve moguće rešiti. Drugo putovanje je donelo i druge probleme. Bio sam svetan da je šest meseci dug vremenski period i da ću puno stvari dobiti, ali da neke moram i da izgubim. Iskustvo koje sam stekao zaista nema cenu, u svakom slučaju ne možemo imat sve u životu, i to je uredu. Šta god da izaberemo čekaju nas lepe stvari i nove avanture.
Mislim da sam izvukao sam puno pouka sa mojih putovanja, video sam kako ljudi žive u Palestini, u Maroku sam fotografisao školu za jednu organizaciju koja pomaže ljudima u ruralnim krajevima, uslovi u kojima su ta deca završavala školu pomogla mi je da shvatim kako mnogi od nas žive medju oblacima.
Problem sa dugotrajnim volintiranjem je sto se vežeš za puno ljudi. Posle par meseci svakodnevnog druženja moraš da napustiš nekoga, ne znajući da li ćeš ga ikada opet videti, i to radiš iznova i iznova. Moja gazdarica iz Portugala nije htela da se oprosti sa mnom; jutro kada sam odlazio ona je radila, ispratila me je i na brzinu zagrlila, uz reči da ne voli da se oprašta i da se obavezno javim kada stignem. Jednom prilikom mi je pričala kako joj teško pada svaki put kad neko ode, ali da je najsrećnija što zna koliko prijatelja sada ima svuda po svetu. Slažem se sa njom u potpunosti.
Puno sam stvari ovde zapisao dirnut lepim uspomenama. Ali jedna priču ipak cenim više od ostalih. Priču o seoskoj deci i jednom bosonogom dečaku – najvredniju uspomenu sa putovanja. Surf centrom u Maroku stalno su vršljala neka deca, njima je bio raspust i uvek su se dosađivali. Moje kolege koju deca znaju iz sela stalno su im davali neke zadatke, a oni su za uzvrat mogli da koriste jedan od tableta iz našeg centra. Na jednoj od mojih fotografija vidi se njih 6 ili 7 kako šćućureni iza pulta svi zajedno gledaju nešto na tabletu (sate su tako proveli). Jednom prilikom nakon našeg doručka ostalo je viška lepinja koje su svakog dana sveže donešene u centar. Svi smo jeli, i ja sam odlučio da namažem Nutelu u 2 lepinje i dam ih dvojci dečaka koji su već stigli tu. Prvi dečak koji je sedeo za šankom i čačkao svoj mobilni telefon nakačen na wifi glatko me je odbio. Deca u mom selu uglavnom pričaju isključivo berberski jezik, tako da nije postojalo nikakve šanse da nas dvojca razgovaramo. Pokušao sam pantomimom da mu objanim da mu ne nudim samo hleb već i krem sa njim, nije ga zanimalo. Kada sam sišao u dvorište tu sam video drugog dečaka. Za razliku od prvog on nije imao telefon, bio je bos, i imao je samo štap u ruci. Bio je veseo i lupkao je svojim štapom oko sebe. Sa dvadesetak metara sam mu mahnuo i pokazao da sam da imam nešto za njega. Sa te razdaljine video je samo da nosim hleb, u trenutku je bacio štap i potrčao mi je u susret. Kada mi je prišao dao sam u rasporenu lepinju i pokazao mu čokoladu unutar nje. Nikada u životu nisam video toliko sreće u nečijim očima. Više nije obraćao pažnju na mene, gledao je samo u svoj doručak, raskolačenih očiju uzeo je svoju lepinju i uputio se ka plaži. Ja sam neko vreme nepomično stajao i gledao za njim.
Radio sam ono što sam želeo, iako nisu svi to razumeli i podržavali. Razmisli šta želiš, i kada ti se ukaže mogućnost ili je sam napraviš budi hrabar i prihvati je. Kada ti neko ponudi priliku za avanturu, usudi se. Uvek će nekakav izbor biti pred tobom, nemoj sumnjati u svoje odluke i idi do kraja. Jer ipak samo retki nadju retke, primeni to na šta god ti je najviše potrebno.
Dok sam razmišljao o svim stvarima koje su mi se dogodile za ovaj kratak tekst, prisetio sam se koliko je energije i emocija je potrošeno na i tokom ovih putovanja. To se ne vidi na fotografijama i te priče nije uvek lako ispričati. Možda ću početi češće da zapisujem stvari. Možda počnem da pišem dnevnik, kako to zvuči?
Hvala Monika što si mi dala priliku da se raspišem, puno detalja sam se prisetio.
Hvala tebi Igore što si podelio tvoju avanturu sa nama! Pratite našu stranicu, jer već sutra izlazi nastavak intervjua sa Igorom u kom opisuje svoj boravak u Izraelu, Maroku i Portugalu 🙂 Sve fotografije u ovom članku autorske su fotke Igora Andrića; Ukoliko želite videti više njegovih radova bacite pogled ovde.
Ovaj članak je dio EVS projekta “Cro – EU – Planet Earth” financiran od Europske Unije. Cilj projekta je informiranje i uključivanje hrvatske mladeži u razne edukativne, poslovne i volonterske projekte vezane uz putovanja te povećanje mobilnosti. Ukoliko želite biti informirani o različitim mogućnostima koji nudi “Planet Zemlja” možete se prijaviti na našu emailing listu tako da pošaljete email sa imenom, prezimenom te datumom rođenja na urbanamladez@gmail.com.
Pratite naše evente na facebook.com/urbanamladez/